Često iz praktičnih razloga besomučno jurimo za latinskim imenom naše biljke ljubimca. Zapravo, tražimo ime po binomijalnoj nomenklaturi Karla Linea, ime koje nam otvara čitav novi svet u kome svi razumeju na koju biljku mislimo. Sreća je da se to ime često samo piše i prepisuje. Ali, šta raditi kada treba da se izgovori?
Nekada je latinski bio živ jezik kojim su govorili stanovnici drevnog Rima i građani rimskog carstva, nastao u VIII veku pre Hrista. Mnogo stotina godina posle pada Rima, latinski je bio rasprostranjen jezik u zapadnoj Evropi, jezik na kom su obrazovani ljudi iz različitih zemalja komunicirali. Zato je Line u XVIII veku napisao svoj "Systema Naturae" na latinskom, a ne na svom maternjem švedskom. Zato se latinski koristi u binominalnoj nomenklaturi živog sveta.
Čak i u vreme Linea, izgovor latinskog se u zapadnoj Evropi razlikovao od zemlje do zemlje, u zavisnosti od karakteristika maternjeg jezika. Krajem XIX veka, prepoznavši ovaj problem, znalci latinskog su se sastali u cilju rekonstrukcije izgovora latinskog jezika, i već početkom XX veku su počeli da šire ispravljeni latinski izgovor. Ali šteta je već bila načinjena. Iskvareni izgovor latinskih reči u biologiji, medicini, pravu i drugim naukama je nepopravljivo prihvaćen.
Kako su zapravo stari Rimljani govorili Latinski?
Za divno čudo, zna se, tj. naslućuje se. Nekoliko je glavnih izvora:
- Latinski alfabet je napravljen da bude fonetski.
- Učenje jezika je bio razrađen posao u starom Rimu tako da su ostala vrlo detaljna uputstva rimskih učitelja.
- Jezici nastali od latinskog često imaju isti izgovor za pojedina slova, što navodi na pomisao da se orginalan izgovor očuvao.
- Greške u pisanju koje su načinili stari Rimljani govore o tome kako su se pojedina slova zapravo izgovarala.
- Prepisi tekstova na druge jezike često daju detaljan uvid u izgovor latinskih reči. Latinske reči su u drugim jezicima zapisivane onako kako su ih čuli.
Klasični i tradicionalni
Latinski se danas izgovara na mnogo načina, ali se oni najčešće svode pod klasični i tradicionalni izgovor. Klasični izgovor se zasniva na približnom oponašanju onoga što se zna o stvarnom rimskom izgovoru. Tradicionalni stil se razvio u srednjem veku od kasnolatinskog jezika koji se razvijao sa jakim uticajem lokalnog jezika i izgovora. Zapravo, tradicionalnim izgovorom se smatraju sve kasnije nastale varijante izgovora latinskog, poput anglo-saksonske ili crkveno latinske.
Iako bi se ove razlike nekom mogle učiniti akademskim, zapravo, razlika je mnogo primetnija. Čest primer je ime
Julius Caesar, prepisano na grčki postaje "
Kaisar" što pokazuje da se "
C" uvek izgovara kao "
k", a diftong "
ae" se izgovara kao "
ai". Tradicionalno se i kod nas izgovara kao Cezar.
Julius Caesar = YOO-lee-us KYE-sahr (starorimski)
YOO-lee-us (T)SAY-sahr (severno evropski)
YOO-lee-us CHAY-sahr (crkveno latinski)
JOO-lee-us SEE-zer (anglo-saksonski)
A kod nas...
Glavno pravilo za ovu leksiku mora biti: reč je pravilna u onom obliku koji je usvojen i ukorenjen u javnom izrazu, kako god se odnosio prema izvornoj strukturi. Svako naknadno "popravljanje" u običaj uvedenih normi, s ciljem da naš oblik bude verniji izvornome, samo je kvarenje reda u književnom jeziku, podrivanje njegove postojanosti i prirodnosti.
U nauci
Nažalost ili na sreću, ne postoje posebna pravila kako se latinski jezik koji se koristi u nauci izgovara. Nauka, u ovom slučaju sustematika biljaka, propisuje kako se pojedine biljke binominalno zovu, ali ne i kako se ta imena izgovaraju. Dodatni problem prestavlja i dodatak nelatinskih imena. Pravilo kaže da se ona prethodno moraju prevesti na latinski, na primer, Gymnocalycium mihanovichii. Reklo bi se ipak, da je tradicionalni latinski izgovor najčešći izbor:
CI, CY, CE, CAE, COE - ci, ce
TI ispred vokala - ci
S između samoglasnika - z
SS - s
Æ (ae) - e
Œ (oe) - e
U svakom slučaju, čini se na nema mesta za brigu. Kako god pogrešno da izgovorite latinsko ime drage vam biljke, u slučaju da vas prozovu, uvek se možete pozvati na specifičnosti latinskom izgovora kome vi dajete prednost.