The Botanical Cabinet - 30-06-2013

CACTUS GIBBOSUS

CACTUS GRANDIFLORUS

CACTUS SPECIOSISSIMUS

CACTUS STELLATUS

CACTUS TRUNCATUS.

CARALLUMA CRENULATA

CARALLUMA FIMBRIATA.

Historia de Cactaceæ - XIII

U XIX veku kaktus groznica vlada Evropom. Raste broj kaktusa u botaničkim baštama, ali i u privatnim kolekcijama u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj. Bogati pojedinci, industrijalci, finansiraju istraživače i ekspedicije. Kao rezultat otkrivene su neke nove vrste i njihovi primerci stižu  u Evropu. Zauzvrat, nove vrste dobijaju imena po bogatim sponzorima.

Hermann August Jacques Gruson je bio nemački inženjer, pronalazač i preduzetnik. Osnovao je fabriku mašina "Maschinen-Fabrik und Schiffsbauwerkstatt H.Gruson Buckau-Magdeburg". Unapredio je kvalitet livenog gvožđa, radio je za železnicu, vojsku, posedovao rudnike gvožđa. Svoju kolekciju kaktusa, u to vreme najveću u Evropi, zaveštao je rodnom gradu Magdeburgu. Kolekcija se i danas može posetiti (Gruson-Gewächshäuser), ima oko 3000 biljaka i verovatno najstariji Echinocactus grusonii u Evropi, star 150 godina. Echinocactus grusonii i Grusonia bradtiana nose po njemu ime.

Frédéric Schlumberger je pomagao botaničare i imao je kolekciju kaktusa u svom zamku, Château de la Haye des Authieux, u Les Authieux-sur-le-Port-Saint-Ouen, u okolini Ruana (Rouen) u severnoj Francuskoj. Bio je među prvima u Evropi koji je gajio kaktuse ovog roda, okrtivene 1816. godine u Brazilu (Alan Cunningham).

Hippolyte Boissel de Monville je bio bogati francuski industrijalac i kolekcionar egzotičnih biljaka, posebno kaktusa. Njegova kolekcija je prodana 1845. godine, pošto je razorni tornado napravio veliku štetu gradu i njegovim fabrikama. Rod Monvillea je dobio ime po njemu, kao i nekoliko vrsta: Cereus monvilleanus, Cleistocactus monvilleanus, Gymnocalycium monvillei.

» Historia de Cactacea - XIV «

Kaktusy RUMIA Polska

Jedna od najvećih evropskih  kolekcija.

Kaktusy RUMIA Polska

Historia de Cactaceæ - XII

Veliki doprinos proučavanju kaktusa u XIX veku dao je i nemački botaničar, profesor botanike Karl Moric Šuman (Karl Moritz Schumann). Šumanovo zanimanje za kaktuse probudilo se tokom rada na knjizi Flora Brasiliensis koju je napisao Carl Friedrich Philipp von Martius. Obimno delo koje je Šuman napisao Gesamtbeschreibung der Kakteen (Opšti opis kaktusa), objavljeno 1897-1898. godine sa dodatkom 1903. godine. Kaktusi su po prvi put podeljeni u podporodice i plemena, što se zadržalo do danas. Šuman je bio dosta oprezan u podeli na rodove, tako da je prihvatio podelu na 20 vrsta  Salm-Dyck-a. Uveo i danas aktuelnu podelu na tri glavne podporodice: Pereskioideae, Opuntioideae, i Cactoideae. Opisane su i 22 vrste korifanti (doduše, pod rodom mamilarija).

Karl Moric Šuman 

Šuman je bio kustos u Muzeju botanike u Berlinu. Bio je i prvi predsednik Deutsche Kakteen-Gesellschaft (Nemačko udruženje kaktusara) koje je on i osnovao 6. novembra 1892. godine. Objavio je i knjigu Kakteen (Iconographia Cactacearum) im Auftrage der Deutschen Kakteen-Gesellschaft, 1900-1921.

Iconographia Cactacearum

U XIX veku, u velikom je porastu broj ekspedicija i botaničkih otkrića, ali i istraživanje herbarijuma i živih biljaka u kolekcijama. Ekspedicije koje je preduzeo Friedrich Alexander von Humbolt, pruski geograf, istraživač i prirodnjak, opisane su u 30 knjiga Voyage aux regions equinoxiales du Nouveau Continent od 1799-1804., bile su od nemerljivog značaja. Njegova istraživačka putovanja po Meksiku i Južnoj Americi dovela su do otkrivanja novih vrsta kaktusa.

 Friedrich Alexander von Humbolt

U tom vremenu veliki je broj botaničara koji su pored istraživanja pokušali da nametnu i svoj sistem klasifikacije i porodica, ali je opšti efekat bio metež, i umnožavanje broja rodova i vrsta preko svake mere.

» Historia de Cactacea - XII «

Historia de Cactaceæ - XI

Poznati botaničar iz Ženeve, Augustin Pyrame de Candolle (1778-1841) imao je samo 21 godinu kada je, 1799. godine, objavio prvi deo knjige Plantarum Historia Succulentarum, koju je ilustrovao predivnim slikama belgijski slikar Pierre-Joseph Redoute. Perfekcionista u duši, Redoute je koristio 'stipple' tehniku, tačkasto crtanje, da bi ostvario željenu preciznost bakroreza. Kandolj je nastavio da radi na knjizi sve do 1829. ali pre nego što je uspeo da je završi, Adrijan Havort (Adrian H. Haworth), još jednom je preobratio porodicu kaktusa.

Cereus peruvianus - Plantarum Historia Succulentarum

U svojoj knjizi, Synopsis Plantarum Succulentarum iz 1812. godine, Havort je zadržao 3 dodatna Milerova roda, ali je u potpunosti odbacio Lineov rod Cactus. On je napravio novi, veoma važan rod - Mammillaria. Samo ime mamilarija je, nezavisno od Havorta, 1809. godine upotrebio Džon Stekhause (John Stackhouse 1742–1819) za jedan rod algi. Po pravilima imenovanja, s obzirom da su alge prve imenovane, u jednom trenutku promenjeno je ime roda kaktusa u Neomammillaria (1923.). Srećom, pošto ime roda algi nije ušlo u upotrebu, Međunarodnom kongresu botaničara iz 1930. godine odlučeno je da se zadržio ime Mammillaria za rod kaktusa. Havort je oformio i rod Epiphyllum tako što je prvi put opisao biljku Epiphyllum phyllanthus.

Adrian H. Haworth

Ipak, napuštanje roda Cactus, osim kao osnove za naziv porodice i kao deo imena različitih rodova, u suštini nije bio Lineov poraz, jer je zapravo naziv kaktus prihvaćen kao generički naziv za sve biljke iz porodice Cactaceae.

U trećem delu knjige Prodromus Systematis Naturalis Regni Vegetabilis, objavljene 1828. godine, pomenutog Augustina Kandolja, našlo se 7 rodova i 174 vrste kaktusa.

Salm-Dyck

Jedan od najznačajnijih istraživača kaktusa toga vremena, bio je i pruski botaničar, umetnik i baštovan, predugačkog imena,  Joseph Franz Maria Anton Hubert Ignatz Fürst und Altgraf zu Salm-Reifferscheidt-Dyck (1773-1861). Princ od  Salm-Reifferscheid-Dyck, poznat po skraćenom nadimku Salm-Dyck, putovao je po Južnoj Americi i bio je stručnjak za sukulente, a u svom zamku je imao oranžeriju sa impresivnom kolekcijom kaktusa, aloja i drugih sukulenti od čak 7468 biljaka. 

Salm-Dyck staklenik

Od 1800. godine počinje njegov rad na katalogizaciji biljaka koje je imao u svom zamku. Talentovan umetnik, sam je radio gravure biljaka. Autor je nekoliko značajnih knjiga toga vremena, a jedna od njih je Cacteae in Horto Dyckensi Cultae, Anno 1849, u kojoj je opisano 20 rodova i 577 vrsta kaktusa, podeljenih u dve porodice. 

Glottiphyllum salmii

Prvi astrofitum iz Meksika, Astrophytum myriostigma, našao se u njegovoj kolekciji.

» Historia de Cactacea - XII «

Historia de Cactaceæ - X

Filip Miler je Lineov rod kaktusa proširio sa tri nova roda Opuntia, Cereus i Pereskia. Miler je dobro poznao botaniku svog vremena i rad drugih botaničara, tako da predloženi rodovi predstavljaju sakupljena znanja iz toga doba.

Opuntia
Poreklo imena Opuntia je malo komplikovano. Izvedeno je iz imena grada Opus, prestonice Lokrisa, u staroj Grčkoj.

U okolini grada navodno je raslo mnogo stabala smokvi koja su davala veoma sladak plod od koga se dobijao mlečni biljni sok, koji se koristio kao sirište, za proizvodnju sira (ficin je ime protelitičkog enzima koji razbija proteine i može se koristiti i u mleku za koagulaciju proteina, i navodno je 30-100 jači od sirišta životinjkog porekla, te je dovoljno samo 1-2 kapi na litar mleka).

Opuntios se odatle izvodi , u smislu prisvojnog prideva "iz Opusa", a izraz  se koristi za biljke koje daju plod sličan smokvi. Smatra se da je Miler ime preuzeo od Žozefa Pitona de Turnefora (Joseph Pitton de Tournefort) francuskog botaničara, koji je identifikovao 4 vrste opuncija, mada je bilo i drugih prethodnika, još 1656. (te godine je Turnefor rođen), Ficus indicus minor je pomenuta u spisku biljaka koje se gaje u bašti John Tradescant.

Cereus

Naziv Cereus je ušao u upotrebu na sličan način. Miler ga je pripisao Polu Hermanu (Paul Hermann), direktoru botaničke bašte u Leyden u drugoj polovini XVII veka. Ime je još ranije koristio Jacob Theodore Tabernaemontanus u svojoj knjizi Kreuterbuch . U drugom delu, koji je objavljen posle njegove smrti 1625. nalazi se ilustracija Cereus peruvianus.

Pereskia

Miler je treće "novo ime", Pereskia, preuzeo od francuskog prirodnjaka, Charles Plumier koji ga je koristio kao ime za jednu vrstu (Pereskia aculeata). Plumier je dosta vremena proveo na Karibima i autor je knjige Nova Plantarum Americanorum Genera. Line je takođe prihvatio ime Pereskia, ali ga je u skladu sa svojom šemom imenovanje upotrebio kao Cactus pereskia.  Zapravo, Pereskia je pogrešno ime, zato što je biljka dobila ime po drugom francuskom prirodnjaku Nicholas Claude Fabry de Peiresc, ali su svi kasniji pokušaji da se ispravi očigledna slovna greška, propali.

Milerova 4 roda su su prihvaćena u drugoj polovini XVIII veka i u to doba su pokrivala 22 vrste koje su gajene u Kew 1789. godine, kako je navedeno u prvom izdanju Hortus Kewensis od William Aiton.

Antoine Laurent de Jussieu u knjizi Genera plantarum Secundum Ordines Naturalis Disposita iz 1789.  godine je napravio prvi pokušaj da se biljke klasifikuju u prirodnim redovima. To je takođe prvi put da se porodica Cacti priznata, mada se porodica u to vremene nije odnosila na isti nivo klasifikacije kao danas. To se desilo tek 1799. godine sa objavljivanjem Tableau du Regne Vegetal od Etienne P. Ventenat. U ovoj knjizi ime porodice je postalo Cactoides - i tako je ostalo do danas.

» Historia de Cactacea - XI «

Historia de Cactaceæ - IX

Godine 1753. Karl Line (Carl von Linné) je objavio Species plantarum - delo koje je postavilo osnovu botaničke nomenklature. 

U ovoj knjizi on je spojio zajedno u jedan rod sve biljke koje su u ono vreme bile poznate kao kaktusi - izraz izveden od grčkog kaktos (κάκτος), koji su Teofrastus i Teokritus koristili da opišu nepoznatu bodljikavu biljku koja je, najverovatnije, bila biljka čkalj ili boca (Teofrastus kaže da ova biljka raste samo na Siciliji, a Teokritus pominje ovce čija kopita je povredio kaktus).

Karl Line

Line je iskoristio Echinomelocactos za pravljenjene imena roda i za imena vrsta je koristio već ustaljena imena biljaka. Po Lineovom sistemu sve biljke su svrstane po svojim sličnostima u različite kategorije:

carstvo -> tip -> klasa -> red -> -> porodica -> rod -> vrsta

a ime svake biljke sastoji od imena roda i imena vrste.

rod Cactus u  Species plantarum

Ubrzo se oglasio Miler i ovakvo grupisanje kaktusa nepotpunim, praveći u svojoj knjizi Gardener's Dictionary 4 roda. Pored roda Cactus, koristio je i Opuntia, Cereus i Pereskia. Miler je u početku bio protivnim Lineovog sistema, ali je u kasnijim izdanjima svoje knjige u potpunosti prešao na novi sistem i tako podržao Linea.

Opis iz knjige Gardener's Dictionary pre prihvatanja binominalnog imenovanja:

CACTUS quinquedecium-angularis rotundus, spinis creberrimis corallinis latis & recurvis.

» Historia de Cactacea - X «

The Botanical Cabinet - 23-06-2013

ALOE EXPANSA

ALOE HUMILIS

ALOE INCURVA

ANACAMPSEROS ROTUNDIFOLlA

BILLBERGIA BICOLOR

BILLBERGIA ZEBRINA

BROMELIA EXUDANS

Historia de Cactaceæ - VIII

Ako mislite su današnja imena kaktusa teška i konfuzna, evo par primera iz tog vremena:

• 1623 Gaspard Bauhin - Cereus peruvianus spinosus fructu rubro
• 1688 John Ray - Echinomelocactus lanuginosum tubercolis spinosis (Mammillaria)
• 1696 Plukenet  - Phyllanthos americana sinuosis folis longis (Epiphyllum)
• Abraham Munting - Opuntia major augustifolia

Ovo je vreme kada su se pojavile i prve specijalizovane knjige. Ričard Bredli (Richard Bradley), prvi profesor botanike na univerzitetu Kenbridže, objavio je 1710. Treatise of Succulent Plants, knjigu o gajenju sukulenti, a 1717. History of Succulent Plants. Iako nije imao zvanično akademsko obrazovanje, Bredli je uspeo da koristeći praktična znanja koje je imao, ostavi iza sebe imresivan spisak stručnih knjiga koje je napisao.

U prvom izdanju knjige Filip Miler (Philip Miller) Gardener's Dictionary iz 1731. opisano je 12 cereusa i 11 opuntija. Miler je bio glavni baštovan Chelsea Physic Garden od 1722. godine i u to vreme verovatno najveći poznavalac biljaka (titula koju mu je sam Karl Line dodelio) i zahvaljujući njemu mnoge biljke su se po prvi put našle u Engleskoj. Svako ko se smatrao baštovanom imao je ovu knjigu u svojoj biblioteci. Knjiga je od svog prvog izdanja postala toliko popularna, da su se ubrzo pojavile piratske verzije knjige.

Cereus

Opis Opuncije iz Gardener's Dictionary:

Opuntia cochinellifera

Frost tender, shrubby or tree-like perennial cactus with flattened stem segments, few if any spines, and narrowly funnel-shaped, bright red flowers in spring and summer, followed by fleshy, spineless red fruit, to 4cm long. To 4m. The dye Cochineal is produced from insects grown on this cactus. It has been long cultivated in tropical America and elsewhere for this purpose

Naredne godine Johan Jakob Dilen (Johann Jakob Dillen), poznat kao Dillenius, napisao je  dvotomno izdanje Hortus Elthamensis, katalog retkih biljaka u kome su se pojavile ilustracije Epiphyllum, Pereskia, Opuntia i Nopalea, biljke koje su rasle u Džejms Šerard (James Sherard) bašti u Elthamu, Engleska. Dilenius je  bio nemački botanista, sam je naslikao 324 prelepe ilustracije za knjigu.  Mnoge Južnoafričke biljke, posebno sukulente su se našle u knjizi, posebno 'Mesembryanthemums' koje su se gajile u to vreme. 

» Historia de Cactacea - IX «

Historia de Cactaceæ - VII

U XVII veku u botaničkim baštama širom Evrope, proučavanje biljaka je bilo veoma popularno i biljke i seme su u značajnom broju uvoženi. Tokom tog perioda, nekoliko vrsta kaktusa je stiglo, ali i relativno dobro preživelo, pre svega zahvaljujući tome što su se pojavile grejane zgrade, oranžerije (orangeries) koje su korišćenje za uzgajanje citrusa.

Versaj

Oranžerije su nastale u renesansnoj Italiji. Prva botanička bašta je otvorena pri Univerzitetu u Pizi 1544., a prva oranžerija 1545. godine u Padovi (Orto botanico di Padova). Usavršena proizvodnja prozorskoj stakla omogućila je da se grade zgrade specijalne namene. U Holandiji se postati stvar mode i prestiža imati oranžeriju sa pomorandžama. Ovaj trend će se brzo proširiti Evropom i ubrzo će to postati pitanje statusa bogatih. Drvo pomorandže postaće metafora i simbol. Plod pomorandže i limuna posmatran je kao zlatna jabuka besmrtnosti iz mitske bašte Hesperida na kraju sveta, gde je Herkules ubio aždaju koja je čuvala drvo.

Oranžerije su imale velike prozore i neki vid grejanja zimi, da bi se citrusi u ogromnim saksija održali u životu tokom hladnih kontinentalnih zima. Pored citrusa, ubzo su i ostale egzotične i tropske biljke našle smeštaj u njima.

Versaj i pomorandže

U oranžeriju u Versaju, dimenzija 155m x 13m, napravljenu za Luja XIV 1617.godine, moglo je da se smesti 3000 sadnica pomorandži (Citrus sinensis).

unutrašnjost oranžerije

Neki od kaktusa su tada po prvi put klasifikovani, mada su kasnije preimenovani u vreme posle Linea. 

» Historia de Cactaceæ - VIII «

Historia de Cactaceæ - VI

Iako su podaci o otkriću kaktusa manje pouzdani i precizni kada se porede sa drugim biljkama, može se pretpostaviti da je jedan broj primeraka stigao u Evropu u drugoj polovini XVI veka. Oni će biti osnova za opise koji će se pojaviti u knjiga iz botanike koje su bili brojne u to vreme.

Pomenuti Oviedo, osim što je napisao "Istoriju", skupljao je biljke u svojoj bašti na Haitiju i s obzirom da je redovno odlazio u Španiju, verovatno je sa sobom nosio i neke primerke biljaka. Poznato je da je u to vreme Opuntia ficus-indica stigla u Evropu, kao i Melocactus communis, ali i neke druge biljke. Postoje podaci o pokušajima da se ovi kaktusi održe u životu u neodgovarajućim klimatskim uslovima.

Matthias de l'Olbel

Melocactus je opisan i ilustrovan 1576. od strane Matijasa de Lobela (Matthias de l'Obel) pod imenom Echinomelocactus u knjizi Plantarum seu stirpium historia u kojoj su se našli opisi 2191 biljke sa 1486 ilustracije. Lobel je bio flamanski lekar, ali je rano postao zaljubljenik u botaniku, tako da se posvetio izučavanju biljaka. Drugi deo života je proveo u Engleskoj, gde se bavio botanikom, ali je bio i lekar kralja Džejmsa I. Prvi je koji se posvetio i klasifikaciji biljaka, koju je zasnovao na osobinama lista, a koji je grubo poslužio kao osnova za kasniju nomenklaturu biljaka.

Echinomelocactus

Opuntia

Godine 1597. jedan od najpoznatijih "herbarijuma" je objavljen u Londonu: The Herball or Generall Historie of plants Džona Džeralda (John Gerald), knjigu od 1480 strana. Ova knjiga je bila jako popularna među obrazovanim svetom jer je bila bogato ilustrovana i napisana običnim jezikom, i u njoj su se našle biljke iz Severne Amerike. Bila je u upotrebi sve to XIX veka. U herbarijumu su se našle ilustracije dva Cereusa (The Torche or Thorne Euphorbium i The Torne Reede of Peru), jedan Melocactus (The Hedgehogge Thistle) i Opuntia (The Indian Fig Tree). Gerald je imao svoju baštu egzotičnih bilaka iz Novog Sveta.

» Historia de Cactaceæ - VII «

Historia de Cactaceæ - V

Najbolje opise domorodačke kulture, posebno one u Meksiku, napisali su misionari.  S obzirom da je nihov zadatak bio da preobrate stanovništvo, oni su morali da nauče njihov navatl jezik, da upoznaju njihovu religiju i običaje i da nauče nešto o njihovoj ranijoj istoriji, sve sa ciljem da bi ih lakše preobratili u hrišćanstvo.

otac Bernandino de Saagun

Najpoznatiji misionar bio je franjevac, otac Bernardino de Saagun (Bernardino de Saagun Sahagún), koji je boravio u Meksiku od 1529., osam godina pošto je Kortez završio osvajanje i ostaće narednih 61 godinu. Njegovo delo Historia general de las cosas de la Nueva Espana (Opšta istorija stvari u Novoj Španiji) na 2400 stranica u 12 knjiga i sa 2468 ilustracija prikazala je zajedno sve dostupne informacije o zemlji i njenim stanovnicima. On je skupljao materijal za knjigu na neuobičajeni način, postavljao je pitanja lokalnom stanovništvu koje nije znalo španski u obliku unapred pripremljenih upitnika. Bili su to znameti ljudi i starešine, koji bi napisali odgovore na slikovitom jeziku koji su koristili. Otac Bernandino bi onda odgovore poslao učenjacima u školi u Santa Kruzu, koji bi rastumačili znake i preveli na navatl jezik napisan latinskim alfabetom. Rezultati ovih intervjua su korišteni za pisanje istorije, koja je objavljena i na lokalnom jeziku. Knjigu su ilustrovali lokalni tlacuilo umetnici.

skupljanje plodova opuncije

Iz obavljenih  razgovora otac Bernandino je saznao da oni koriste neku biljku da bi izazvali haluginogeno stanje tokom religioznih ceremonija. S obzirom da je verovatno znao da je glavni izvor halucinogena bila pečurka, on je halucinogenu biljku nazvao teonanácatl ili božanska pečurka, delom i zato što mu je na to ličio i asteški ideogram.  Psilocybe mexicana je bila pečurka koju su Asteci koristili, a zanimljivo je da srodna vrsta raste i u Srbiji Psilocybe serbica. Ali uporedo je korišćen i kaktus, Lophophora williamsii, poznatija po svojim lokalnim imenima peyote, mescal, meszkal ili peyotl. Moguće je da su i ostali kaktusi korišćeni na sličan način; Ariocarpus, Pelecyphora i Obregonia; to su sve male biljke i mogu se na neki način zameni sa pečurkama i, što je važnije, sadrže bar jedan halucinogeni alkaloid.

Psylocibe serbica

U knjizi otac Saagun daje sledeći opis: "Ima još jedna biljka koja liči na tunu [Opuntia spp.]. Nazivaju je Peyotl. Bela je. Ima je na severu. Oni koji je pojedu ili popiju sok, imaju priviđenja, bilo strašna, bilo smešna. Ova opijenost traje dva ili tri dana i onda nestaje. Često je koriste Čičmeka indijanci, jer im pruža osećaj sigurnosti i daje im hrabrost da se bore i da ne osećaju strah, glad i žeđ. I kažu da ih štiti od svih opasnosti."

Zanimljivo je da iako je korišćenje peyotla bilo široko rasprostranjeno sve do početka 18. veka, on je zvanično zabranjen u SAD, čak i za američke indijance. Ipak, zakonski izuzetak je napravljen u slučaju Native American Church, hrišćanske sekte od oko 40,000 Navaho indijanaca, zato što američki ustav propisuje da vernici imaju prava da koriste peyotl u religioznim ceremonijama.

Peyote bubnjar by E.S. Curtis ~ 1927.

» Historia de Cactaceæ - VI «

Joylene's cactus garden

Historia de Cactaceæ - IV

Prve ilustracije kaktusa u boji su takođe bile cereusa i opuncija. U knjizi Códice Badiano (Libellus de Medicinalibus Indorum Herbis - Mala knjiga lekovitih biljaka indijanaca), iz 1552. koju je napisao istaknuti mladi lekar, isceljitelj iz plemena Hahua, Martin de la Kruz, na lokalnom jezika Asteka navatl (nahuatl) i u kojoj su se našle opisane 184 lekovite biljke, nalazi se i ilustracija opuncije. Učenjaci sa univerziteta Santa Kruzu u Tlatelolku (Tlaltelolco) su verovali da su lokalne biljke bolje za lečenje lokalnih bolesti i okupili su tada najbolje narodne isceljitelje da bi prenosili znanje o lekovitim biljkama. Prevod na latinski je delo Juannes Badianus, po kome je knjiga dobila jedno od opšte poznatih imena. Knjiga je bila namenjena kao poklon španskom kralju Karlu V i da bi se pokazao značaj obrazovanja lokalnog plemenskog plemstva.

Ovo je prva medicinska knjiga nastala na tlu Novog sveta. Original napisan na navatl jeziku je izgubljen, a i latinska verzija knjige je dugo bila zaboravljena, da bi je otkrili tek 1929. u Vatikanskoj biblioteci. Knjigu je 1990. papa Jovan Pavle II vratio u Meksiko, gde se sada čuva u Nacionalnom muzeju antropologije i istorije.

Recept iz knjige za melem za opekotine u kome se koristi opuncija:

Tlatocnochtli, opuntia - nopal, je mnogo korisna biljka. Po receptu, sok je mešan sa dve vrste seduma, sokom boce i još jedne neidentifikovane biljke, pa je dodavan med i žumance da bi se dobio melem za opekotine.

» Historia de Cactaceæ - V «

Historia Plantarum Succulentarum - 16-06-13