Iako su podaci o otkriću kaktusa manje pouzdani i precizni kada se porede sa drugim biljkama, može se pretpostaviti da je jedan broj primeraka stigao u Evropu u drugoj polovini XVI veka. Oni će biti osnova za opise koji će se pojaviti u knjiga iz botanike koje su bili brojne u to vreme.
Pomenuti Oviedo, osim što je napisao "Istoriju", skupljao je biljke u svojoj bašti na Haitiju i s obzirom da je redovno odlazio u Španiju, verovatno je sa sobom nosio i neke primerke biljaka. Poznato je da je u to vreme Opuntia ficus-indica stigla u Evropu, kao i Melocactus communis, ali i neke druge biljke. Postoje podaci o pokušajima da se ovi kaktusi održe u životu u neodgovarajućim klimatskim uslovima.
Melocactus je opisan i ilustrovan 1576. od strane Matijasa de Lobela (Matthias de l'Obel) pod imenom Echinomelocactus u knjizi Plantarum seu stirpium historia u kojoj su se našli opisi 2191 biljke sa 1486 ilustracije. Lobel je bio flamanski lekar, ali je rano postao zaljubljenik u botaniku, tako da se posvetio izučavanju biljaka. Drugi deo života je proveo u Engleskoj, gde se bavio botanikom, ali je bio i lekar kralja Džejmsa I. Prvi je koji se posvetio i klasifikaciji biljaka, koju je zasnovao na osobinama lista, a koji je grubo poslužio kao osnova za kasniju nomenklaturu biljaka.
Godine 1597. jedan od najpoznatijih "herbarijuma" je objavljen u Londonu: The Herball or Generall Historie of plants Džona Džeralda (John Gerald), knjigu od 1480 strana. Ova knjiga je bila jako popularna među obrazovanim svetom jer je bila bogato ilustrovana i napisana običnim jezikom, i u njoj su se našle biljke iz Severne Amerike. Bila je u upotrebi sve to XIX veka. U herbarijumu su se našle ilustracije dva Cereusa (The Torche or Thorne Euphorbium i The Torne Reede of Peru), jedan Melocactus (The Hedgehogge Thistle) i Opuntia (The Indian Fig Tree). Gerald je imao svoju baštu egzotičnih bilaka iz Novog Sveta.
Pomenuti Oviedo, osim što je napisao "Istoriju", skupljao je biljke u svojoj bašti na Haitiju i s obzirom da je redovno odlazio u Španiju, verovatno je sa sobom nosio i neke primerke biljaka. Poznato je da je u to vreme Opuntia ficus-indica stigla u Evropu, kao i Melocactus communis, ali i neke druge biljke. Postoje podaci o pokušajima da se ovi kaktusi održe u životu u neodgovarajućim klimatskim uslovima.
Matthias de l'Olbel
Melocactus je opisan i ilustrovan 1576. od strane Matijasa de Lobela (Matthias de l'Obel) pod imenom Echinomelocactus u knjizi Plantarum seu stirpium historia u kojoj su se našli opisi 2191 biljke sa 1486 ilustracije. Lobel je bio flamanski lekar, ali je rano postao zaljubljenik u botaniku, tako da se posvetio izučavanju biljaka. Drugi deo života je proveo u Engleskoj, gde se bavio botanikom, ali je bio i lekar kralja Džejmsa I. Prvi je koji se posvetio i klasifikaciji biljaka, koju je zasnovao na osobinama lista, a koji je grubo poslužio kao osnova za kasniju nomenklaturu biljaka.
Echinomelocactus
Opuntia
Godine 1597. jedan od najpoznatijih "herbarijuma" je objavljen u Londonu: The Herball or Generall Historie of plants Džona Džeralda (John Gerald), knjigu od 1480 strana. Ova knjiga je bila jako popularna među obrazovanim svetom jer je bila bogato ilustrovana i napisana običnim jezikom, i u njoj su se našle biljke iz Severne Amerike. Bila je u upotrebi sve to XIX veka. U herbarijumu su se našle ilustracije dva Cereusa (The Torche or Thorne Euphorbium i The Torne Reede of Peru), jedan Melocactus (The Hedgehogge Thistle) i Opuntia (The Indian Fig Tree). Gerald je imao svoju baštu egzotičnih bilaka iz Novog Sveta.
» Historia de Cactaceæ - VII «
Нема коментара:
Постави коментар