Najbolje opise domorodačke kulture, posebno one u Meksiku, napisali su misionari. S obzirom da je nihov zadatak bio da preobrate stanovništvo, oni su morali da nauče njihov navatl jezik, da upoznaju njihovu religiju i običaje i da nauče nešto o njihovoj ranijoj istoriji, sve sa ciljem da bi ih lakše preobratili u hrišćanstvo.
otac Bernandino de Saagun
Najpoznatiji misionar bio je franjevac, otac Bernardino de Saagun (Bernardino de Saagun Sahagún), koji je boravio u Meksiku od 1529., osam godina pošto je Kortez završio osvajanje i ostaće narednih 61 godinu. Njegovo delo Historia general de las cosas de la Nueva Espana (Opšta istorija stvari u Novoj Španiji) na 2400 stranica u 12 knjiga i sa 2468 ilustracija prikazala je zajedno sve dostupne informacije o zemlji i njenim stanovnicima. On je skupljao materijal za knjigu na neuobičajeni način, postavljao je pitanja lokalnom stanovništvu koje nije znalo španski u obliku unapred pripremljenih upitnika. Bili su to znameti ljudi i starešine, koji bi napisali odgovore na slikovitom jeziku koji su koristili. Otac Bernandino bi onda odgovore poslao učenjacima u školi u Santa Kruzu, koji bi rastumačili znake i preveli na navatl jezik napisan latinskim alfabetom. Rezultati ovih intervjua su korišteni za pisanje istorije, koja je objavljena i na lokalnom jeziku. Knjigu su ilustrovali lokalni tlacuilo umetnici.
skupljanje plodova opuncije
Iz obavljenih razgovora otac Bernandino je saznao da oni koriste neku biljku da bi izazvali haluginogeno stanje tokom religioznih ceremonija. S obzirom da je verovatno znao da je glavni izvor halucinogena bila pečurka, on je halucinogenu biljku nazvao teonanácatl ili božanska pečurka, delom i zato što mu je na to ličio i asteški ideogram. Psilocybe mexicana je bila pečurka koju su Asteci koristili, a zanimljivo je da srodna vrsta raste i u Srbiji Psilocybe serbica. Ali uporedo je korišćen i kaktus, Lophophora williamsii, poznatija po svojim lokalnim imenima peyote, mescal, meszkal ili peyotl. Moguće je da su i ostali kaktusi korišćeni na sličan način; Ariocarpus, Pelecyphora i Obregonia; to su sve male biljke i mogu se na neki način zameni sa pečurkama i, što je važnije, sadrže bar jedan halucinogeni alkaloid.
Psylocibe serbica
U knjizi otac Saagun daje sledeći opis: "Ima još jedna biljka koja liči na tunu [Opuntia spp.]. Nazivaju je Peyotl. Bela je. Ima je na severu. Oni koji je pojedu ili popiju sok, imaju priviđenja, bilo strašna, bilo smešna. Ova opijenost traje dva ili tri dana i onda nestaje. Često je koriste Čičmeka indijanci, jer im pruža osećaj sigurnosti i daje im hrabrost da se bore i da ne osećaju strah, glad i žeđ. I kažu da ih štiti od svih opasnosti."
Zanimljivo je da iako je korišćenje peyotla bilo široko rasprostranjeno sve do početka 18. veka, on je zvanično zabranjen u SAD, čak i za američke indijance. Ipak, zakonski izuzetak je napravljen u slučaju Native American Church, hrišćanske sekte od oko 40,000 Navaho indijanaca, zato što američki ustav propisuje da vernici imaju prava da koriste peyotl u religioznim ceremonijama.
Peyote bubnjar by E.S. Curtis ~ 1927.
Нема коментара:
Постави коментар