Historia de Cactaceæ - VI

Iako su podaci o otkriću kaktusa manje pouzdani i precizni kada se porede sa drugim biljkama, može se pretpostaviti da je jedan broj primeraka stigao u Evropu u drugoj polovini XVI veka. Oni će biti osnova za opise koji će se pojaviti u knjiga iz botanike koje su bili brojne u to vreme.

Pomenuti Oviedo, osim što je napisao "Istoriju", skupljao je biljke u svojoj bašti na Haitiju i s obzirom da je redovno odlazio u Španiju, verovatno je sa sobom nosio i neke primerke biljaka. Poznato je da je u to vreme Opuntia ficus-indica stigla u Evropu, kao i Melocactus communis, ali i neke druge biljke. Postoje podaci o pokušajima da se ovi kaktusi održe u životu u neodgovarajućim klimatskim uslovima.

Matthias de l'Olbel

Melocactus je opisan i ilustrovan 1576. od strane Matijasa de Lobela (Matthias de l'Obel) pod imenom Echinomelocactus u knjizi Plantarum seu stirpium historia u kojoj su se našli opisi 2191 biljke sa 1486 ilustracije. Lobel je bio flamanski lekar, ali je rano postao zaljubljenik u botaniku, tako da se posvetio izučavanju biljaka. Drugi deo života je proveo u Engleskoj, gde se bavio botanikom, ali je bio i lekar kralja Džejmsa I. Prvi je koji se posvetio i klasifikaciji biljaka, koju je zasnovao na osobinama lista, a koji je grubo poslužio kao osnova za kasniju nomenklaturu biljaka.

Echinomelocactus

Opuntia

Godine 1597. jedan od najpoznatijih "herbarijuma" je objavljen u Londonu: The Herball or Generall Historie of plants Džona Džeralda (John Gerald), knjigu od 1480 strana. Ova knjiga je bila jako popularna među obrazovanim svetom jer je bila bogato ilustrovana i napisana običnim jezikom, i u njoj su se našle biljke iz Severne Amerike. Bila je u upotrebi sve to XIX veka. U herbarijumu su se našle ilustracije dva Cereusa (The Torche or Thorne Euphorbium i The Torne Reede of Peru), jedan Melocactus (The Hedgehogge Thistle) i Opuntia (The Indian Fig Tree). Gerald je imao svoju baštu egzotičnih bilaka iz Novog Sveta.

» Historia de Cactaceæ - VII «

Historia de Cactaceæ - V

Najbolje opise domorodačke kulture, posebno one u Meksiku, napisali su misionari.  S obzirom da je nihov zadatak bio da preobrate stanovništvo, oni su morali da nauče njihov navatl jezik, da upoznaju njihovu religiju i običaje i da nauče nešto o njihovoj ranijoj istoriji, sve sa ciljem da bi ih lakše preobratili u hrišćanstvo.

otac Bernandino de Saagun

Najpoznatiji misionar bio je franjevac, otac Bernardino de Saagun (Bernardino de Saagun Sahagún), koji je boravio u Meksiku od 1529., osam godina pošto je Kortez završio osvajanje i ostaće narednih 61 godinu. Njegovo delo Historia general de las cosas de la Nueva Espana (Opšta istorija stvari u Novoj Španiji) na 2400 stranica u 12 knjiga i sa 2468 ilustracija prikazala je zajedno sve dostupne informacije o zemlji i njenim stanovnicima. On je skupljao materijal za knjigu na neuobičajeni način, postavljao je pitanja lokalnom stanovništvu koje nije znalo španski u obliku unapred pripremljenih upitnika. Bili su to znameti ljudi i starešine, koji bi napisali odgovore na slikovitom jeziku koji su koristili. Otac Bernandino bi onda odgovore poslao učenjacima u školi u Santa Kruzu, koji bi rastumačili znake i preveli na navatl jezik napisan latinskim alfabetom. Rezultati ovih intervjua su korišteni za pisanje istorije, koja je objavljena i na lokalnom jeziku. Knjigu su ilustrovali lokalni tlacuilo umetnici.

skupljanje plodova opuncije

Iz obavljenih  razgovora otac Bernandino je saznao da oni koriste neku biljku da bi izazvali haluginogeno stanje tokom religioznih ceremonija. S obzirom da je verovatno znao da je glavni izvor halucinogena bila pečurka, on je halucinogenu biljku nazvao teonanácatl ili božanska pečurka, delom i zato što mu je na to ličio i asteški ideogram.  Psilocybe mexicana je bila pečurka koju su Asteci koristili, a zanimljivo je da srodna vrsta raste i u Srbiji Psilocybe serbica. Ali uporedo je korišćen i kaktus, Lophophora williamsii, poznatija po svojim lokalnim imenima peyote, mescal, meszkal ili peyotl. Moguće je da su i ostali kaktusi korišćeni na sličan način; Ariocarpus, Pelecyphora i Obregonia; to su sve male biljke i mogu se na neki način zameni sa pečurkama i, što je važnije, sadrže bar jedan halucinogeni alkaloid.

Psylocibe serbica

U knjizi otac Saagun daje sledeći opis: "Ima još jedna biljka koja liči na tunu [Opuntia spp.]. Nazivaju je Peyotl. Bela je. Ima je na severu. Oni koji je pojedu ili popiju sok, imaju priviđenja, bilo strašna, bilo smešna. Ova opijenost traje dva ili tri dana i onda nestaje. Često je koriste Čičmeka indijanci, jer im pruža osećaj sigurnosti i daje im hrabrost da se bore i da ne osećaju strah, glad i žeđ. I kažu da ih štiti od svih opasnosti."

Zanimljivo je da iako je korišćenje peyotla bilo široko rasprostranjeno sve do početka 18. veka, on je zvanično zabranjen u SAD, čak i za američke indijance. Ipak, zakonski izuzetak je napravljen u slučaju Native American Church, hrišćanske sekte od oko 40,000 Navaho indijanaca, zato što američki ustav propisuje da vernici imaju prava da koriste peyotl u religioznim ceremonijama.

Peyote bubnjar by E.S. Curtis ~ 1927.

» Historia de Cactaceæ - VI «

Joylene's cactus garden

Historia de Cactaceæ - IV

Prve ilustracije kaktusa u boji su takođe bile cereusa i opuncija. U knjizi Códice Badiano (Libellus de Medicinalibus Indorum Herbis - Mala knjiga lekovitih biljaka indijanaca), iz 1552. koju je napisao istaknuti mladi lekar, isceljitelj iz plemena Hahua, Martin de la Kruz, na lokalnom jezika Asteka navatl (nahuatl) i u kojoj su se našle opisane 184 lekovite biljke, nalazi se i ilustracija opuncije. Učenjaci sa univerziteta Santa Kruzu u Tlatelolku (Tlaltelolco) su verovali da su lokalne biljke bolje za lečenje lokalnih bolesti i okupili su tada najbolje narodne isceljitelje da bi prenosili znanje o lekovitim biljkama. Prevod na latinski je delo Juannes Badianus, po kome je knjiga dobila jedno od opšte poznatih imena. Knjiga je bila namenjena kao poklon španskom kralju Karlu V i da bi se pokazao značaj obrazovanja lokalnog plemenskog plemstva.

Ovo je prva medicinska knjiga nastala na tlu Novog sveta. Original napisan na navatl jeziku je izgubljen, a i latinska verzija knjige je dugo bila zaboravljena, da bi je otkrili tek 1929. u Vatikanskoj biblioteci. Knjigu je 1990. papa Jovan Pavle II vratio u Meksiko, gde se sada čuva u Nacionalnom muzeju antropologije i istorije.

Recept iz knjige za melem za opekotine u kome se koristi opuncija:

Tlatocnochtli, opuntia - nopal, je mnogo korisna biljka. Po receptu, sok je mešan sa dve vrste seduma, sokom boce i još jedne neidentifikovane biljke, pa je dodavan med i žumance da bi se dobio melem za opekotine.

» Historia de Cactaceæ - V «

Historia Plantarum Succulentarum - 16-06-13