четвртак, 18. октобар 2018.

Echinocactus grusonii III

Priča o Echinocactus grusonii-ju nije kompletna bez  osvrta na čoveka po kome je dobio ime - Hermana Grusona.

Hermann August Jacques Gruson (13.3.1821- 30.1.1895) je bio nemački inženjer, pronalazač i preduzetnik. Njegovi preci su iz Francuske, iz pokrajine Nor Pa de Kalea (Nord-Pas-de-Calais) odakle su prebegli u Nemačku, u Magdeburg, u XVII veku (1685.), u vreme progona hugenota.


Studirao je prirodne nauke na Univerzitetu u Berlinu i u isto vreme radio kao volonter u mašinskoj fabrici Augusta Borsiga, prijatelja njegovog oca i poznatog industrijalca toga doba. Iskustvo koje je stekao u fabrici Borsiga obeležiće ostatak njegove preduzetničke karijere, ali i biti početak njegove ljubavi pre tropskim i subtropskim biljkama. Naime, August Borsig je i sam posedovao staklenu baštu sa egzotičnim biljkama: palmama, azalejama, papratima.

Berlin:Villa Borsig Moabit Albert Schwartz

Sa 34 godine, posle nekoliko poslova koje je radio, Gruson je osnovao fabriku mašina "Maschinen-Fabrik und Schiffsbauwerkstatt H.Gruson Buckau-Magdeburg" (Fabrika mašina i brodska radionica H.Gruson Buckau-Magdeburg). U svojoj livnici uspeo je da poboljša kvalitet livenog gvožđa; odlivci i delovi koje je u fabrici pravio od tog livenog gvožđa bili su izdržljiviji i jači. Železnica i fabrike automobila su uskoro isključivo od njega kupovali delove. Radio je nauoružanje za vojsku, posedovao je rudnike gvožđa.


 

Za sve to vreme, Grusonijeva velika lična strast bio je svet biljaka. Njegova Grusonschen Gewächshäuser na imanju Freienstraße je koristila višak toplote iz obližnje fabrike koju su pokretale parne mašine. U početku je skupljao tropske i suptropske biljke iz celog sveta; palme, paprati i orhideje uživale su u tropskim uslovima staklene bašte. Kasnije najveću pažnju posvećuje kaktusima i sukulentama, a njegova kolekcija ubrzo postaje najveća i najbogatija u Evropi i svetu.





Između 1869-71. biće sagrađena 3 staklenika za egzotične biljke. Biljke je sa putovanja po Meksiku donosio njegov baštovan Albert Mathsson. Na održavanje staklenika i ekspedicije, trošio je i 20.000 maraka godišnje. Grusonijev staklenik je postao značajno mesto okupljanja zaljubljenika u kaktuse i sukulente, a on sam je među kaktusarima smatran izuzetnim poznavaocem ovih biljaka.


plan staklenika

Odlaskom u penziju 1891. godine Grusoni se u potpunosti posvećuje proučavanju biljaka i svojoj kolekciji kaktusa. U to vreme najveća zbirka u Evropi broji 420 vrsta sukulenti i 900 vrsta kaktusa. Celu svoju kolekciju je zaveštao rodnom gradu Magdeburgu. Zapravo, zahvaljući njegovim naslednicima, pre svega supruzi Heleni i sinu Hermanu, i njihovoj bogatoj donaciji od 100.000 maraka, staklena bašta sa biljkama je izmeštena na novu lokaciju, pošto je ceo posed sa fabrikom preuzeo Friedrich Krupp AG za koje je saklenik sa egzotikom bio samo nepotrebni trošak.

staklenik


Staklenik je ozbiljno oštećen u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, ali je preživeo sve nedaće i probleme. Jedna trećina biljaka iz kolekcije je preživela razaranja i nebrigu. Kolekcija se i danas može posetiti, ima oko 3000 biljaka i verovatno najstariji Echinocactus grusonii u Evropi, star 150 godina.



Heinrich Hildmann, botaničar, 1886. je identifikavao i opisao novu vrstu u Birkenwalde pored Berlin, i dao joj ime po Grusoniju - Echinocactus grusonii. Echinocactus grusonii, Selenicereus grusonianus, Mammillaria grusonii i rod Grusonia nose ime po Hermanu Grusoniju.





среда, 17. октобар 2018.

Echinocactus grusonii II

Godine 2005. grupa nemačkih istraživača pronašla je izolovanu populaciju udaljenu 550km od tipske lokacije, severno od sela San Huan Kapistano, Sakatekas (San Juan Capistrano, Zacatecas). Nova populacija je karakteristična sa nešto zelenijim telom, kraćim bodljama i više izraženim stubastim rastom biljke.






Zbog svog atraktivnog izgleda i jednostavnog gajenja, E. grusonii je danas je jedan od najviše gajenih kaktusa, a Kalifornija i Kanarska ostrva su veliki plantažni odgajivači. I pored toga, populacija na prirodnom staništu i dalje pod velikim pritiskom, što zbog gubitka staništa, što zbog krijumčara odraslih biljaka.




Nedugo posle otkrića, već 1892. veliki odrasli primerci počeli su da se pojavljuju u SAD, Evropi i Aziji, gde se prikazuju kao izložbeni eksponati. Veća biljka - veća atrakcije, najveći primerci su masovno iznošeni iz Meksika. U Grusonijevom prodajnom katalogu iz 1890. u ponudi je bilo samo 15 biljaka ove "novine", ali će ubrzo i ponuda i potražnja značajno porasti.

Procenjuje se da je danas u divljini ostalo samo još oko 11.000 biljaka.



Genetske studije pokazale su da je Echinocactus grusonii bliži ferocatusima, posebno F. glaucescens, nego ostalim ehinokaktusima.

Ferocactus glaucescens

S obzirom na ogroman broj biljaka koji se dobija iz semena, pojavile su se i različite varijacije oblika tela, bodlji,... tako da sada imamo nekoliko različitih varijeteta, kultivara i formi E. grusonii-ja:

  • E. grusonii forma cristata
  • E. grusonii "albispina"
  • E. grusonii "brevispinus"
  • E. grusonii "brevispinus" forma cristata
  • E. grusonii "intermedius"
  • E. grusonii cv. curvispinus
  • E. grusonii cv. curvispinus forma cristata
  • E. grusonii minor cristata
  • E. grusonii forma mostruaosa
  • E. grusonii forma mostruosa cristata
  • E. grusonii setispinus
  • E. grusonii setispinus mostruosus cv. Scarascia forma minor mostruosa (cristata)


   









Landscaping with Golden barrel








Echinocactus grusonii

Echinocactus grusonii je jedan od najupečatljivijih kaktusa koji ne ostavlja ravnodušnim ni potpuno nezaintresovane za svet kaktusa. Jednom kada se upoznate sa ovim kaktusom, teško da će ikad više doći do zabune i pogrešne identifikacije ove zaista jedinstvene biljke.


Echinocactus grusonii je otkriven 1886. godine, a imenovao ga je i opisao nemački botaničar Hajnrih Hildman (Heinrich Hildmann) marta 1891. godine. Opis je objavljen u prvom broju Glasnika tek osnovanog Nemačkog društva kaktusara (Deutsche Kakteen-Gesellschaft).

Rodovi Echinocactus i Ferocactus zajednički se zovu "barrel cacti" zbog svog karakterističnog izgleda, a među lokalnim stanovništvom koristi se naziv - "biznagas". Biznaga (biznava) dolazi iz navatl (nahuatl) jezika Asteka od 'hiutznahuac', sa značenjem 'okružen bodljama' (huitzli - "bodlja" i nahuac - "uokolo").
  • engleski – Golden Barrel
  • španski – Barril Dorado, Biznaga Amarilla, Biznaga Dorada, Bola de Oro

Echinocactus grusonii je u prirodi redak i ugrožen kaktus koji raste u meksičkim državama Keretaro (Querétaro, Mesa de León) i Idalgo (Hidalgo), u kanjonu reke Moktesuma (Moctezuma).



Raste na vulkanskim i krečnjačkim stenama, na strmim obroncima kanjona reke Moktesuma, na nadmorskoj visini od oko 1400m.


Populacija je dramatično smanjena izgradnjom brane Simapan (Zimapán, 1990-93.) i pratećeg rezervoara vode Idalgo, kada je potopljeno 25km2 orginalnog staništa.

wikipedia

U velikoj akciji koja je trajala tokom izgradnje brane, iskopane su na hiljada kaktusa i prebačene u botaničke bašte širom Meksika. S obzirom da je podizanjem nivoa vode i formiranjem jezera promenjena mikroklima celog kanjona uz povećanje vlažnosti vazduha, samo mali broj biljaka, oko 250, je ostavljeno da se bori sa promenjenim uslovima.



"The Cactus Family", Edvarda F. Andersona, biblija za sve koji se bave rodom kaktusa, objavljenja je 1994. godine. Na naslovnoj strani je idilična slika populacije/grupe E. grusonii-ja u El Čarko del Inhenio (El Charco del Ingenio) botaničkoj bašti, i predstavlja deo biljaka koji presađen iz kanjona reke Moktesuma na novu lokaciju.





Na tipskom staništu E. grusonii raste u društvu sa:
Astrophytum ornatum, Coryphantha clavata, Coryphantha octacantha, Echinocereus pentalophus, Ferocactus glaucescens, Ferocactus histrix, Mammillaria cadereytensis, Mammillaria elongata, Mammillaria scheinvariana, Stenocactus sulphureus...

Thelocactus hastifer

 Astrophytum ornatum

 Astrophytum ornatum

 Astrophytum ornatum

Ferocactus glaucescens

Echinocactus platyacanthus

Mammillaria elongata var. echinaria

Echinofossulocactus sulphureus

Ovo je spororastući loptasti kaktus zelenog tela koji može da poraste do oko 1m u širinu/visinu, sa izraženim gustim, žutim bodljama i do 5cm dugačkim. Uobičajeno raste samostalno, tek kod starih biljaka se mogu pojaviti bočni izdanci. Starije biljke imaju izraženija rebra, kojih može biti od 20 pa do 35-40. Može da živi i preko 100 godina.


Echinocactus grusonii intenzivno raste tokom leta i tada ga treba držati na dobro osunčanom mestu, gde će dobiti i izraženije bodlje. Lošije podnosi zasenčena mesta, takve biljke lako mogu da izgore ako naglo budu izložene direktnom suncu. Gaji se u standardnom supstratu za kaktuse, dobro propusan, porozan, mineralni supstrat. Presađivanje otprilike na svake 2 godine, iako to ne mora biti i u veću saksiju. Biljka nije zahtevna, i ne traži neku posebnu pažnju da bi uspešno rasla.


Tokom zime može da izdrži manju temperaturu ispod nule (-10°C), ali najbolje je izbegavati izlaganje mrazu. Idealna zimska temperatura bi bila 8-10°C. U periodu zimskog mirovanju biljku ne treba zalivati.


Starije biljke koje su dobile dovoljno sunčanih sati, cvetaju od kraja proleća tokom celog leta. Na staništu cvetaju 2 puta, prvi put obilnije april-avgust, drugi put oktobar-januar. Cvetaju obilno, cvet je žut, 4-5cm velik i može da traje i do 4 dana. Pojavljuje na vrhu biljke, kod biljaka prečnika 40-50cm i starosti preko 20 godina. Cvet se pojavljuje iz "vune" na vrhu biljke i nije previše upadljiv. Cvet je samooplodan.