CITES - Опште информације

Конвенција о међународној трговини угроженим врстама дивље фауне и флоре - CITES (the Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora) је међународни споразум између влада држава потписница. Циљ Конвенције је да се осигура да међународна трговина примерцима дивљих животиња и биљака, њиховим деловима и дериватима не угрози опстанак истих врста у дивљини.

У циљу борбе против кријумчарења и незаконите трговине најрањивијим објектима природних ресурса и ради организације ефектне контроле извозно - увозних активности са животињама и биљкама, на иницијативу IUCN, 1973. године успостављена је CITES конвенција. Према месту оснивања назива се и Вашингтонска конвенција, а на снагу је ступила 1. јула 1975. године

CITES Конвенција регулише промет преко 33 хиљаде врста животиња и биљака. Спискови свих врста налазе се у Додацима I, II и III Конвенције и можете их прегледати на интернет презентацији CITES Секретаријата. У Додацима CITES Конвенције налазе се, између осталог, све "велике мачке", сви примати, папагаји, алигатори, крокодили, птице грабљивице, слонови, носорози, корњаче, морске корњаче, мноштво егзотичних гмизаваца, корали, морски коњићи и многе друге врсте. Велики број биљних врста су такође заштићене, на пример: орхидеје, кактуси и тропске биљке.

CITES у Србији

Новембра 2001. године, тадашња Савезна Република Југославија ратификовала је CITES (Службени лист СРЈ бр. 11/01), од марта/априла 2002. године Конвенција је ступила на снагу, а на основу договора ресорних министарстава две савезне републике Република Србија је преузела одговорност за спровођсње одредба CITES у СР Југославији. Од 28. јануара 2003. године надлежности су са савезног прснете на републички ниво. Након престанка постојања државне заједнице Србије и Црне Горе, Република Србија је у континуитету наставила спровођење конвенције на својој територији.

Како CITES функционише?

CITES функционише тако што се дивље врсте животиња и биљака сврставају у одређене категорије које подлежу различитим мерама контроле промета и трговине. Сваки тип увоза, извоза, поновног извоза и уноса из мора врста које покрива CITES Конвенција мора бити одобрено кроз систем издавања и провере дозвола. Свака држава чланица Конвенције је дужна да одреди један или више управних органа који ће управљати издавањем дозвола и један или више научних и стручних тела за пружање савета и мишљења о последицама на дату врсту услед трговине.

У Србији управни орган је Министарство животне средине и просторног планирања, док постоји више научних и стручних тела која дају стручна мишљења (Завод за заштиту природе Србије, Биолошки факултет,  Институт за биолошка истраживања "Синиша Станковић" и Природњачки музеј).

Врсте заштићене под CITES Конвенцијом наведене су у Додацима I, II и III Конвенције.

Додатак I и II

Додатак I садржи врсте којима прети истребљење. Трговина примерцима ових врста је дозвољена само у посебним случајевима.

Додатак II садржи врсте којима директно не прети изтребљење, али чија трговина мора бити контролисана да би се избегло експлоатисање које би угрозило њихов опстанак.

Конференција чланица (Conference of the Parties - CoP), је главни механизам одлучивања који окупља представнике држава потписница. Резолуцијом Конференције 9.24 одлучено је да се користе одређени  биолошки и трговински критеријуми у одређивању да ли врста треба да буде уврштена у Додатак I или II. Пре сваког заседања Конференције чланица, предлози могу бити поднети по тим критеријумима од стране потписница. Свака потенцијална измена се размоатра и прослеђује на гласање.

Додатак III

Овај Додатак садржи врсте које су заштићене на територији барем једне дежаве, која тражи од осталих дражава потписница CITES Конвенције помоћ у контроли промета тих врста. Измене у Додатку III  прате посебну процедуру која се разликује од оне за измене Додатака I и II, зато што свака држава потписница може да прави једностране амандмане.

Примерак врсте која се налази на Додацима CITES Конвенције може да се увезе, извезе или поновно извезе из државе потписнице само ако га прати одговарајући документ који се предаје на увид одговарајућој државној служби на граничном прелазу. Постоје разлике у потребној документацији код држава потписница Конвенције, зато је важно да се увек провере национални прописи, јер они могу бити рестриктивнији од саме Конвенције.

(Преузето са сајта Министарства животне средине, рударства и просторног планирања)